Bojan Samson

STIHOVANA SKICA ZA POLITIČKI ROMAN

(Dragana Mladenović, Rodbina, Fabrika knjiga, Beograd, 2010)

          Govoreći o pesničkom razvoju Dragane Mladenović zaključno sa knjigom Omot spisa,¹ primetio sam da je jedna od poetičkih poluga njenog pisanja neprestano insistiranje na potpunoj depoetizaciji izraza, te sam tada upotrebio izraz sabotiranje poezije, pozajmljen iz njene zbirke Tvornica. Svoj osvrt sam završio šaljivom konstatacijom da je budućnost pesništva poverena poetskim saboterima. U međuvremenu, autorka je od jednog dela književne javnosti potvrđena kao najznačajnija predstavnica nove pesničke generacije, pa se time povećala njena odgovornost za uticaj na savremena poetska strujanja, dok je moj u suštini afirmativan zaključak dobio na težini. Svojom novom knjigom Rodbina Mladenovićeva je otišla korak dalje u sabotaži poezije, te nastavila sa tendencijama koje su u poslednje vreme vrlo dominantne u novijem srpskom pesništvu. Naime, radi se o forsiranju proznog na račun poetskog izraza, kao i sve češćem kombinovanju epskih sa lirskim elementima – ovakvi postupci zastupljeni su manje-više u svim Draganinim knjigama, kao i u Novim domovinama Siniše Tucića, a u vidu ekfrastičkog žanra i u Fotoalbumu Vladimira Stojnića. Nameće nam se zaključak o nastojanju vodećih pesnika/kinja novije generacije da se u svom pisanju što više približe epskim vrstama poput pripovetke, romana, a s druge strane primetno je i koketiranje sa esejom. Na taj način dobili smo zanimljiv tranzicioni žanr koji je potpuno u skladu sa istorijskim trenutkom u kojem živimo – mnogo toga se menja, pa zašto ne bi tako bilo i sa književnošću? Naravno, nisu sve pomenute knjige jednako uspešne u pomenutoj hibridizaciji, jer je za kombinovanje epskih i lirskih elemenata potrebno umeće koje prevazilazi uže shvaćenu pesničku nadarenost, dok ostvarenje zahtevnijih koncepata iziskuje mnogo više energije, strpljenja i poetičke samosvesti. Usled ovakvih tendencija, da li u skorije vreme možemo očekivati neki roman ili zbirku pripovedaka pomenutih autora/ki? S obzirom da romaneskna vrsta kao najdominantnija na ovim prostorima (a i šire) diktira razvoj ostalih, podređenih žanrova, ali i svojom popularnošću često privlači pesnike/kinje, pomenuti transfer ne bi bio nemoguć. I u tome nema ničeg lošeg, čak naprotiv: živimo u vremenu promenljivih identiteta i formi, pa biti pisac/spisateljica danas često podrazumeva prelazak iz jednog u drugi način izražavanja – ponekad je to poezija, ponekad proza, kritika ili esej. Najvažnije je, po meni, odgovoriti u potpunosti na svaki spisateljski izazov. Zato je razumljivo što je kritika već označila Mladenovićkinu Rodbinu kao moderni ep, i ta klasifikacija je potpuno na mestu². Radi boljeg razumevanja ove knjige, dodao bih da se ona može tumačiti i kao stihovana skica za obimniju i složeniju formu poput romana.
          Od poetskih elemenata ovde je ostala samo prelomljenost teksta na stihove, kao i izrazita jezgrovitost i eliptičnost jezika, karakteristična i za prethodne Mladenovićkine zbirke. Ipak, ritam izlaganja, kao i sama leksika, proznog su karaktera. Pored toga, Rodbina je zamišljena kao duža pripovedna celina, podeljena u tri dela, koji predstavljaju posebne narativne ravni i uglove gledanja na temu. Ovo je zapravo priča o dve porodice, jednoj srbijanskoj i jednoj bošnjačkoj, koje se, svaka na svoj način, pokušavaju izboriti sa traumatičnom ratnom prošlošću. U prvom delu pratimo život srbijanske porodice, koja nema snage za suočavanje sa poraznom realnošću: njeni članovi neprestano potiskuju ratne traume, te ne mogu da se izbore sa lažima, paranojom, malograđanštinom i nasiljem, pojavama koje se nalaze u njima i njihovoj okolini. Likovi koji se ovde pojavljuju su tipski, oni zapravo predstavljaju određene ideje: deda Stanko, koji traži leš četničkog komandanta Draže  Mihajlovića, metafora je za jalovo i nepotrebno kopanje po prošlosti; general Tiodor, ratni zločinac i silovatelj, metafora je za ono najgnusnije što se krije u svakom društvu, a u ratnim orgijanjima izlazi na površinu u svom najgorem obliku i razorno deluje na zajednicu; Voja, policajac koji krije Tiodora u porodici i onemogućava svakoga ko pokuša da razotkrije zločin, slika je vlasti koja sprečava društvo da krene napred i svoje građane drži kao taoce; ludi ujak Griška, koji živi u bunkeru, u neprestanom iščekivanju novog rata, predstavlja teško iskorenjivu paranoju koja pojedince neprestano drži u pripravnosti, spremne za napad još jednog neprijatelja, itd. Drugi deo Rodbine oblikovan je kao istražni postupak prepun tenzija i perfidnih zastrašivanja, a u njemu učestvuju stric Voja kao policijski istražitelj i Živorad Žurić koji dolazi da prijavi ratnog zločinca Tiodora. Ovde pesnikinja koristi oblik formulara, preuzet iz njene prve zbirke Nema u tome nimalo poezije, gde se smenjuju iskazi ispitivača i svedoka, sa čestim umetanjem dvotački. U jednom trenutku Živorad primećuje da je kasno progovorio, odnosno da je suviše dugo ćutao o tako važnim stvarima za sudbinu jedne nacije, kao što su skriveni ratni zločinci. Poslednji deo dešava se u Holandiji, u Amsterdamu, gde bošnjačke izbeglice pokušavaju da nastave život nakon pretrpljenih ratnih trauma. S jedne strane je ujna, koja je došla iz Bosne i Hercegovine da bi posmatrala suđenje ubici njenog muža i sina, a takođe je i žrtva silovanja, te podiže još jednog sina nastalog kao plod tog gnusnog nasilja izvršenog nad njom – metaforički rečeno, sinovi nose u sebi zlo seme svojih očeva, ali kritičkim odnosom prema gresima predaka oni za sebe mogu stvoriti drugačiju budućnost. Sa druge strane, njena mlada rođaka predstavnica je nove generacije – ona pokušava da se uklopi u stranu  sredinu i da nastavi život neopterećen prošlošću, život ispunjen ljubavlju i zadovoljstvom. Rodbina bi se tako mogla razumeti kao metaforična priča o dva društva na ovim prostorima, od kojih svako pokušava da se izbori sa svojim demonima i nastavi sa normalnim življenjem. I tako bosansko društvo nosi teško breme žrtve, dok srbijanska sredina ne može prihvatiti odgovornost za pogubnu politiku i ratne zločine tokom devedesetih godina prošlog veka. Zbog toga nam jezivo deluje ironija prisutna u stihu koji nam nagoveštava da se general Tiodor sprema da siluje poremećenu devojku Milu: bešumno je ušao/ u moju sobu/ mirisao je na sapun. Označavanjem sapuna ovde nam se sugeriše na pokušaj pranja od odgovornosti za zlodela, i tako se nastavlja upotreba ovog motiva, započeta u prethodnoj Mladenovićkinoj knjizi Omot spisa, gde ciklus Esej o higijeni, koji se ironično poigrava ideološkim pripremanjem terena za etnička čišćenja, počinje upravo pesmom Sapun. Dakle, nakon genocidnog pokušaja da se očuvaju čistota nacije i države, sledi pranje krvavih ruku – motivski krug započet u Omotu spisa, nastavlja se i u Rodbini. Protiv jezivog insistiranja na svakom obliku čistote, Dragana se u svojoj poslednjoj knjizi bori i neobičnom, hibridnom formom.
          Ono što posebno moramo pohvaliti u Rodbini, jeste spremnost autorke da obradi jednu vrlo tešku i bolnu temu poput prihvatanja odgovornosti za ratne zločine i nastojanja da se prevaziđe onespokojavajuća prošlost. U skladu sa tim, bitno je istaći i vrlo jasan ideološki angažman pančevačke pesnikinje, koji je već bio izražen u njenim prethodnim knjigama, Tvornici i Omotu spisa. Manje pohvalna je sama uspelost forme. Kao što je već rečeno, ovde se teži ka romanu, ali je za puno ostvarenje ovakvog žanra bilo potrebno više rada na građi. Jednostavno, fabula je data u osnovnim crtama, te nije u potpunosti razrađena, dok likovi nisu dovoljno individualizirani. Cela knjiga je sastavljena od niza tekstualnih fragmenata, koji uzeti pojedinačno, nemaju poetsku snagu i ubedljivost pesama iz Tvornice i Omota spisa, već funkcionišu samo u sklopu veće celine. Pred Mladenovićevom je, čini se, najveći izazov njenog dosadašnjeg spisateljskog rada: da li se u potpunosti posvetiti mnogo zahtevnijem romanesknom žanru, ili i dalje sabotirati poeziju kroz različite stihovane forme? Mit o sabotaži poezije se nastavlja i u Rodbini, ali na taj način da pesništvo i dalje opstaje, iako u bitno izmenjenom obliku. Ipak je to samo mit, jer u pisanju Mladenovićeve, kao i u pisanju drugih pesnika/kinja nove generacije, postoje još uvek poetski elementi – kod nekog više, kod nekog manje. Rodbina je još jedna u nizu zanimljivih konceptualnih knjiga Dragane Mladenović, i kao i obično, podstiče nas da se zapitamo: Šta je sledeće?